Jovana Pešić | Psihoterapeut | Beograd

Pogrešno je odustati posle prvih nesuglasica, ali u braku ne treba ostajati samo zbog dece ili dugih godina provedenih zajedno. U procesu razlaza partneri treba da se bave sobom i svojim osećanjima, jer što bolje zbrinu sebe, efikasnije će kroz krize provesti i decu

Broj razvoda u stalnom je porastu. S jedne strane je dobro, naglašavaju stručnjaci, da se partneri lakše odlučuju da odu iz brakova u kojima nisu zadovoljni, ali s druge strane nekada i prerano odustaju. Psiholozi primećuju da u modernom načinu života ima sve manje motivacije da se s partnerom prolazi i kroz krizne periode i probleme, koji su realni deo svakog odnosa.

– Upravo prerano odustajanje od odnosa može biti pogrešno – kaže Jovana Pešić, master psiholog i REBT psihoterapeut.

Ona naglašava da su problemi sastavni deo braka i da ne treba odmah da se tumače kao znak da partneri nisu jedno za drugo.

– Zajedničkim prolaženjem kroz teškoće i izazove brak može postajati čvršći i kvalitetniji. S druge strane, ukoliko je odluka o razvodu promišljena i partneri su i uz pokušaje savladavanja prepreka zaključili da treba da se raziđu, ne treba se ni toga plašiti. To može biti zdrava i dobra odluka. Najvažnije je biti iskren i realan, dati sebi prostora da se taj odnos preboli i da se nastavi saradnja s partnerom na planu roditeljstva – kaže naša sagovornica.

Podseća da je korisno potražiti pomoć stručnjaka ako situacija prevazilazi kapacitet te osobe da krizu reši sama.

Emocionalno udaljavanje

Donošenje odluke o razvodu je uglavnom poslednja faza procesa emocionalnog udaljavanja. Postoji određen procenat parova koji nisu sigurni u svoju odluku, posebno ako još uvek između njih postoji određena emotivna privrženost ili ako imaju decu i izgrađen život. Svega toga se nije lako odreći i početi iznova. Tada parovima treba ostaviti mogućnost da preispitaju svoju odluku, ukoliko su već došli do institucija, i uputiti ih u savetovalište kod relevantnih stručnjaka s kojima mogu dodatno proraditi pitanja koja ih muče. Ishod može biti da daju još jednu šansu braku ili pak da učvrste odluku o razvodu.

Iz iskustva rada u Centru za socijalni rad i u psihoterapeutskoj praksi, Pešićeva ističe da je dominantni problem, u toku i nakon razvoda, dogovor oko brige o deci. Ali veoma je važno, dodaje, da se u tom procesu partneri bave sobom i svojim osećanjima i, ukoliko je potrebno, da potraže stručnu pomoć kako bi obradili buru emocija koja ih može preplaviti, povodom ovog svojevrsnog životnog gubitka. Što bolje zbrinu sebe, to će i svoju decu moći bolje da pripreme i povedu kroz ceo period krize i novog prilagođavanja.

Neki od njih ne vide kako bi nastavili život na drugačiji način, imaju puno praktičnih ograničenja oko mesta življenja i izdržavanja, pritiska okoline, doživljaja neuspeha ako brak „propadne”, ostaju u braku često i zbog dece, iako mnogo dece pati upravo jer roditelji ostaju u lošim odnosima.

– Postoje, naravno, slučajevi gde žena ne odlazi zbog izostanka podrške ili straha da se otrgne od nasilnog partnera, pogotovo ako od njega zavisi na različite načine, što je posebno teška situacija – kaže psihološkinja.

Osećaj krivice i odgovornosti

Ako partneri koji se razvode imaju zajedničku decu, odluka je mnogo kompleksnija. Život dece se menja, odgovornost je zato veća, a osećaj krivice može biti jači. Dešava se da jedan od partnera okleva da inicira razvod upravo imajući doživljaj da će time razdvojiti decu od drugog roditelja, posebno ako ga procenjuje kao dobrog i posvećenog u svojoj ulozi.

– Ono što treba imati na umu jeste da roditelji pored brige o deci treba da vode računa i o svojim potrebama. Roditelji koji su nezadovoljni, ne rešavaju probleme i stagniraju verovatno neće imati mnogo kapaciteta da se posvete ni roditeljskoj ulozi. Deca žele da im roditelji budu srećni, a oni će to teško biti ako ostaju u zajednici koja im ne odgovara. Bilo bi dobro ili da se partneri pozabave rešavanjem problema koje imaju u odnosu i unaprede ga ili da, ukoliko to nije moguće, prihvate realnost razdvajanja i održe saradnju u vezi s decom, te tako omoguće sebi priliku za srećniji život, a deci očuvaju potrebnu stabilnost u životu – poručuje Jovana Pešić.

Izbeći međusobne optužbe

Razvod može da bude dobar, kada su partneri promislili svoju odluku, obradili teške emocije u dovoljnoj meri i uspeli da naprave dogovor i pored težine situacije. Ono što treba izbeći jeste međusobno optuživanje, agresivni ispadi i vređanje. Svaki od partnera treba da preuzme svoj deo odgovornosti i ukoliko je odluka konačna, da se usmeri na roditeljsku saradnju i novu organizaciju života, kada imaju decu, naglašava Jovana Pešić.

Priprema za odvajanje

Razvod je samo krajnja tačka procesa koji traje mnogo duže. Ono što bi trebalo uraditi što pre jeste rešavanje problema u braku, a ne izbegavanje i očekivanje da će se stvari popraviti same od sebe. Priprema može biti važna u vidu iskrenog razgovora, razmatranja različitih opcija, informisanja o formalno-pravnoj strani razvoda i ukoliko je potrebno, individualnih ili zajedničkih razgovora s psihoterapeutima ili drugim relevantnim stručnjacima.

Pročitajte tekst na Politikinom sajtu