Jovana Pešić | Psihoterapeut | Beograd

Prihvatanja sebe podrazumeva stav u kome smo u stanju da sebe prihvatimo bez obzira na trenutno postignuće, raspoloženje ili greške, takve kakvi jesmo, bez uslovljavanja. Ovo je veoma značajna tačka, iz koje onda možemo da menjamo ono čime nismo zadovoljni a što može da se menja. Jer kako da menjamo nešto što prvo nismo, bar u nekoj meri, prihvatili?

Zašto nam je teško da prihvatimo sebe

Ljudi često odrastaju u porodičnom ili društvenom kontekstu u kome im se nameće da prvo moraju ostvariti određena postignuća i rezultate, u najširem smislu, kako bi ih okolina pa i oni sami prihvatili. Duboko veruju da su dok se to ne desi manje vredni i da ne zaslužuju ljubav i poštovanje. U sebi nose ukorenjena uverenja da ako ne postignu to i to, i ne ostvare određene standarde, nisu dovoljno dobri.

Međutim, ubrzo shvataju da sa tim stavom, šta god da zaista i postignu, nikada nisu dovoljno vredni, nisu savršeni i uvek moraju još. Tako sreća, zadovoljstvo i mir stalno izmiču, iako se čini da su na dohvat ruke.

Kako terapija oblikuje naš odnos prema sebi

U toku REBT psihoterapije, a i drugih terapijskih modaliteta, terapeut klijenta bezuslovno prihvata kao osobu, sa svim njegovim/njenim vrlinama, manama, sadržajima koje iznosi, osećanjima, stanjima itd. Tako klijenti uče da i sami prema sebi polako zauzimaju takav stav, koji predstavlja značajnu promenu i omogućava i ubrzava ostale važne promene i razvoj kojem ljudi teže.

Klijenti se nekada pitaju da li takva vrsta prihvatanja vodi ka previše “mlakom” stavu prema sebi, u smislu popuštanja, lenjosti i neambicioznosti i plaše se da će biti manje uspešni.

Međutim, prihvatanje sebe ne znači da nemamo svoje vrednosti, principe i ciljeve već samo da umemo sebe da prihvatimo i kada grešimo ili u nečemu ne uspemo a takođe nam pomaže da istražimo svoje autentične potrebe i želje, iako se nekada ne poklapaju sa onim što nam nameće društvo ili porodično okruženje.

Takođe, u stanju smo da budemo nezadovoljni i kritični prema određenim svojim postupcima ali ne odbacujemo sebe i ne obeležavamo sebe kao osobu lošom i negativnom te se trudimo da budemo bolji u onim segmentima života kojima nismo zadovoljni. Takav stav smo onda u stanju da primenimo i na druge ljude, što doprinosi zdravim i smislenim odnosima.

Opasnost od uslovnog prihvatanja

Kada sebe prihvatamo uslovno onda je naša procena vrednosti stalno promenljiva i zavisi od toga kako i šta postižemo trenutno i/ili da li nas drugi odobravaju, te smo onda u jednom trenutku super/sjajni /najbolji, a zatim, u istom danu, usled neke greške, naša vrednost se survava, kao akcije na berzi.

Takav odnos prema sebi je veoma opterećujući i stalno smo na nekom testu, da li smo ok ili nismo, ne možemo da se opustimo, a neki ljudi idu do toga da veoma grubo odbacuju i omalovažavaju sebe kada nisu u svom najboljem izdanju.

Taj strogi/kritički glas je često usvojen rano u toku odrastanja i može biti pounutren glas npr. veoma strogog roditelja, koji je sada postao deo osobe i proganja je iznutra.

Veoma je važno, u radu na terapiji, taj glas prepoznati, čuti njegove poruke i prekore i dovoditi ih polako u pitanje. Tada klijenti mogu da razdvoje taj glas od svoje suštine i da ga postepeno utišavaju, da se ne identifikuju sa njim i da razvijaju više podržavajući i saosećajniji glas, kao nekog nežnog i ohrabrujućeg unutrašnjeg roditelja, koga često u realnosti nisu imali.

Od unutrašnjeg kritičara do podržavajućeg glasa

Mnogi su u odrastanju bili odbacivani od roditelja i strogo kritikovani kada ne dobiju dobru ocenu, u nečemu pogreše ili su neposlušni i onda su vremenom usvojili takav način postupanja prema sebi.

Svako ima svoje teme oko kojih je osetljiviji, pa neki ljudi više brinu oko postignuća i karijere i identifikuju svoju vrednost sa tim, neki oko prihvatanja i ljubavi, a kod nekih je to prošireno na mnoge segmente života i veruju da vrede samo ako su uspešni na svim poljima.

Mi smo kao ljudska vrsta pogrešivi i niko od nas od toga nije izuzet tako da ako od sebe zahtevamo savršenstvo to je kao da očekujemo da se ponašamo nadljudski. Iz stava prihvatanja i nežnog ali odlučnog podsticanja, zapravo dolazi razvoj koji nas vodi ka ostvarivanju ciljeva, ali uz uvažavanje dana kada nam ne ide, grešaka, stagniranja, zbunjenosti i toga da ne moramo svakoga dana napredovati u svakom pogledu.

Prihvatanje nesavršenosti i rast bez pritiska

Na ovom svetu ne postoji nijedna osoba koja je potpuno dobra, koja nikada ne greši i apsolutno joj sve ide pa zašto onda zahtevati to od sebe, kao što ne postoje ni ljudi koji su potpuno loši. Ponavljam, samokritičnost, kajanje i trud da budemo bolji ne isključuje prihvatanje sebe i obrnuto. Samo onaj koji je svestan da čini loše i to namerno ponavlja, bez želje da ispravi svoje postupke zapravo može biti obeležen kao loš, iako su i takvi ljudi ipak nekada nekoga voleli i nekada su u životu i nešto dobro uradili.

Usvajanje stava bezuslovnog samoprihvatanja nije lak proces, pogotovo za ljude koji duboko veruju da su loši ili defektni ali uz strpljenje, kontinuitet i stručnu podršku empatičnog terapeuta ka ovom cilju se kreće postepeno. Naravno, ne treba ni od toga napraviti „moranje“ već svojim tempom ići ka željenom ishodu.