Jovana Pešić | Psihoterapeut | Beograd

Neki ljudi se raduju socijalnim interakcijama i druženju, dok ima i onih koji, uprkos snažnoj želji, takve situacije doživljavaju kao preteće i veoma neprijatne, te se za njih pripremaju kao za odlazak na bojno polje.

Njihova glavna preokupacija nije da stignu na vreme, opuste se i lepo provedu, već osećaju pritisak da moraju ostaviti savršen utisak, da se nipošto ne smeju obrukati i da ih drugi moraju proceniti isključivo pozitivno.

U psihoterapijskoj praksi značajan procenat klijenata žali se na određenu vrstu anksioznosti, a među njima vodeću ulogu ima socijalna anksioznost, kao iracionalan i preteran strah od socijalnih situacija. Kada je snažna, ona može veoma negativno uticati na različite sfere života i voditi ka izbegavanju i izolaciji.

Osobe koje pate na ovaj način mogu biti anksiozne povodom različitih situacija: od telefonskih poziva, ručka u restoranu i razgovora za posao, preko učestvovanja na skupovima i seminarima, pa sve do neformalnih druženja, žurki, upoznavanja novih ljudi ili odlaska na sastanak (dejt). U svim tim situacijama one imaju osećaj da su neprestano pod lupom i da drugi procenjuju svaki njihov pokret, zbog čega osećaju stalnu opasnost od poniženja i odbacivanja.

Perfekcionistička uverenja i anksioznost kao posledica samoprocene

Doživljaj socijalne anksioznosti usko je povezan sa uverenjima koja osoba ima. Ta uverenja često nalažu da se mora ostaviti dobar utisak, da je drugi ne smeju negativno proceniti, da mora biti zabavna i da ne sme delovati isključeno ili smotano. Osoba veruje da mora zračiti sigurnošću, a ako se desi bilo šta što proceni kao negativan ishod, to shvata kao dokaz sopstvene niže vrednosti i očekuje osudu i odbacivanje.

Dakle, socijalne situacije postaju opasne jer je čitava ličnost na svojevrsnom testu, a ishod zavisi od tuđe procene (koja je najčešće samo pretpostavljena na osnovu tuđih reakcija). S obzirom na ovakav set opterećujućih misli i iracionalnih zahteva, ne čudi što postoji toliki strah od izlaganja drugima.

Budući da su ova uverenja direktno povezana sa osećanjima i ponašanjem, rezultat je snažna anksioznost koja vodi povlačenju kako bi se neprijatnost umanjila. Kada se ipak izloži situaciji, osoba je često ukočena, gubi spontanost, ne zna kako da se uključi u razgovor, zbunjena je ili, pak, govori prebrzo i previše.

Prisutni su i brojni fizički simptomi: snažno lupanje srca, preznojavanje, crvenilo, drhtanje glasa, plitak dah i slično. Na kraju, ovakvi iracionalni zahtevi vode osobu upravo ka onom ishodu koji je želela da izbegne – ostavljanju utiska nesigurnosti.

Povlačenje iz socijalnih situacija i gubitak spontanosti

Izbegavanje socijalnih situacija doprinosi učvršćivanju anksioznosti i doživljaju sebe kao neadekvatne i drugačije osobe, što vodi ka izolovanosti i usamljenosti.

Usled izbegavanja, naš mozak socijalne situacije dodatno markira kao „opasne“, strah se povećava, a izbegavanje postaje dominantan stil ponašanja.

Iako je osoba trenutno „zaštićena“ (jer anksioznost opadne čim se situacija izbegne), ona dugoročno ostaje nezadovoljna i frustrirana, jer je potreba za pripadanjem i povezanošću osnovna ljudska potreba.

Vremenom osoba može postati preosetljiva na reakcije drugih, pa i najblaže promene – poput promene intonacije, blagog osmeha ili pogleda u stranu – tumači na katastrofičan način. Tako tokom interakcije ona budno motri i na svoje ponašanje i na tuđe reakcije, zbog čega ne može da se fokusira na samu komunikaciju, postaje manje autentična i odsutna iz stvarne razmene.

Razvojni i porodični koreni socijalne anksioznosti

Uzroci socijalne anksioznosti su višestruki i najčešće su zbir različitih uticaja: od temperamenta i crta ličnosti, do uslova odrastanja koji su bili nesigurni ili obeleženi traumatičnim iskustvima. S druge strane, uzrok može biti i prezaštićivanje od strane roditelja koji su i sami bili anksiozni.

Posebno pogoduju iskustva sa strogim i kritikujućim roditeljima, gde se rano formira perfekcionistički obrazac, sklonost sramu i uverenje da osoba „nikada nije dovoljno dobra“.

Psihoterapijski put ka promeni i značaj stručne podrške

U psihoterapijskom procesu:

1. Zajedno otkrivamo koja su se uverenja davno formirala i učvrstila, a i danas negativno utiču na sliku o sebi
2. Zatim ta uverenja izazivamo i dovodimo u pitanje njihovu istinitost, logičnost i korisnost
3. Osoba vremenom formira zdrava, racionalna uverenja koja joj omogućavaju da lakše učestvuje u društvenom životu.
4. Postepenim izlaganjem savladavaju se izazovi različite težine, gradi se samopouzdanje i razvija bolja tolerancija na odbacivanje, koje je takođe sastavni deo života.

Interesantno je da je i sam osnivač REBT-a, Albert Elis, imao sličan problem. Kasnije je, kroz svesno izlaganje, ne samo prevazišao socijalnu anksioznost, već je počeo da uživa u takvim izazovima i postao pravi ekspert za socijalne interakcije i javne nastupe.

Ukoliko ne možete sami da prevaziđete problem socijalne anksioznosti – čak i ako ona nije visokog intenziteta, ali vas ometa u postizanju ciljeva – rad sa terapeutom može značajno pomoći. Ovaj proces vam može uštedeti godine patnje i omogućiti vam da živite autentičnije i slobodnije.