Jovana Pešić | Psihoterapeut | Beograd

Zašto je važno razgovarati o uverenjima koja imamo o sebi, drugima, životu? Jer se u njima kriju važne životne filozofije koje smo usvojili i kojih se držimo, a koje nekada na negativan način upravljaju našim životom.

Naše misli, osećanja i ponašanja međusobno su povezani i stalno utiču jedni na druge. Kada dođu na psihoterapiju, klijenti se skoro nikada ne žale da im smeta način na koji razmišljaju već su to uglavnom neka teška osećanja – anksioznost, depresija ili ponašanja koja nisu konstruktivna – odlaganje, loši odnosi sa drugima, burne reakcije, itd.

Međutim, kako bi došlo do promene na tim nivoima treba upravo shvatiti njihovu povezanost sa uverenjima koja klijent ima. Kada počne to da otkriva i uči, otvara se jedna nova perspektiva uzroka određenih ponašanja i osećanja i alternativnih načina reagovanja koje je moguće postići.

Događaji vs. interpretacije: Šta nas zaista pokreće?

Ono što uglavnom mislimo jeste kako događaji po sebi ili postupci drugih direktno utiču na nas, ali istina je je drugačija. Drugi svakako tome doprinose, ali između događaja i reakcije postoji nešto, a to je ono kako mi doživljavamo i interpretiramo situaciju, a što ključno zavisi od naših glavnih uverenja. Ta uverenja mogu biti racionalna i iracionalna, i u zavisnosti od toga koje se uverenje aktivira, dobijamo određenu reakciju.

Na primer, ukoliko je naš partner uradio nešto što nam se ne dopada, povodom toga možemo imati različite reakcije, od nezadovoljstva, ljutnje, besa, povređenosti. Ukoliko se nakon postupka partnera aktivira uverenje “Ako me voli mora u svakom trenutku znati šta mi je potrebno, i ako to nije tako – to nije prava ljubav, ja to ne mogu da podnesem i verovatno nisam ni vredan/a ljubavi” – osoba će se osećati potišteno, povređeno ili anksiozno i možda se povući, duriti ili biti agresivna, plačljiva ili tražiti razuveravanja i ovo može postati njen stil reagovanja i značajno uticati na partnerske odnose.

Kako funkcionišu iracionalna uverenja?

Iracionalna uverenja su takva da su apsolutistička, impliciraju da nešto mora ili ne sme biti, ne uvažavaju argumente realnosti i logike i nisu nam korisna.

S obzirom da klijenti u uverenja koja imaju veruju jako dugo, ona su za njih postala aksiomi, dakle njihova tačnost se ne dovodi u pitanje. Aktiviraju se automatski, uglavnom ih nismo ni svesni i ucrtala su duboke puteve u našem mozgu.

Na terapiji, zajedno sa klijentom, polazeći od situacije i njegove reakcije, dolazimo do tih uverenja, uobličavamo ih i klijent počinje da shvata kako ona dovode do određenih reakcija. Tada počinjemo da ih preispitujemo i proveravamo na nivou realnosti, logike i pragmatičnosti, te do izražaja dolazi to koliko su neosnovana i klimavo potkrepljena argumentima.

Proces promene: Od iracionalnog ka racionalnom

Često, po prvi put, klijent počinje da se pita, da li mora ovako. Zajedno sa klijentom kreiramo racionalna uverenja, koja su u vidu želja i preferencija, i tada počinje putovanje. Klijent pravi prve uvide i počinje da testira nova „probna“ uverenja. Kada vremenom uvidi njihov pozitivni uticaj, ona sve više jačaju, kroz isprobavanje u realnim životnim situacijama.

Dakle, mi ne menjamo naš sistem vrednosti niti postajemo manje motivisani u životu, već prihvatamo neizvesnost kao njegov deo, kao i mogućnost da naše potrebe i želje nisu uvek ispunjene i zadovoljene. Nova uverenja ucrtavaju nove sporedne staze, pored glavnih puteva starih uverenja i vremenom postaju dominantni način razmišljanja klijenta.

Svi mi kao ljudska bića smo skloni i racionalnom i iracionalnom i tome se ne treba čuditi. Kada povodom neke životne teme usvojimo racionalna uverenja ne znači da nikada više nećemo biti skloni iracionalnom razmišljanju niti nezdravim emocijama, jedino što će vremenom to bivati ređe, manje intenzivno i moći ćemo brže da se prebacimo sa jednog na drugi način razmišljanja.

Povećanje svesnosti o tome na koji način razmišljamo, daje nam šansu da se tim šemama pozabavimo i malo ih propitamo, a verovatno smo mnoge od njih davno naučili.

Uverenja koja sabotiraju uspeh

Iracionalna uverenja osim zahteva, često uključuju i užasavanja, doživljaj nepodnošenja i obezvređivanje sebe ili drugih i života/sveta, pa je analiza i ovih dodatnih uverenja jako važna ( kao npr. u gornjem primeru – “Nisam vredan/a ljubavi” i “Ja to ne mogu da podnesem”).

Zahtevi koje ljudi često imaju se tiču toga da moraju uvek biti voljeni i prihvaćeni od bliskih ljudi, da ne smeju napraviti grešku, da moraju ostaviti dobar utisak na druge, da se ne smeju puno mučiti itd. Ovakva uverenja, kao rigidna, ih veoma često vode ishodima kojih se plaše i čine da teže prevazilaze životne izazove i istrajavaju u svojim ciljevima.

Zamislite studenta koji kreće na ispit sa uverenjem da ga mora položiti i ako se to ne desi to je užasno i neće to moći da podnese. Velika je šansa da će pred ispit doživeti visoku anksioznost, te da će to uticati na njegovu koncentraciju na ispitu, način izražavanja, možda će se uspaničiti, mucati itd. i samim tim imati slabiji performans.

S druge strane, na ispit bi mogao da krene sa uverenjem da mu je jako stalo da položi ovaj ispit, da će dati sve od sebe ali i ako padne, to neće biti smak sveta i svakako će se onda dodatno spremiti i pokušati ponovo. Sa ovakvim razmišljanjem nivo treme će biti optimalan, koncentracija bolja, a nastup će verovatno voditi boljem ishodu.

Na osnovu gore pročitanog, pozivam vas da se zapitate, koja su vaša glavna iracionalna uverenja kojih se čvrsto držite i da li ste spremni da ih preispitate.