Jovana Pešić | Psihoterapeut | Beograd

Nikome od nas nije stran osećaj stida, neprijatnosti ili posramljenosti zbog nekog našeg postupka, nastupa ili utiska koji smo ostavili pred drugim ljudima. Često, upravo zbog toga, nastojimo da ubuduće budemo bolji i da promenimo ili popravimo svoje ponašanje.

Evoluciono gledano, to jeste koristan doživljaj koji nas vodi ka boljoj prihvaćenosti i većim šansama za opstanak. Dobro je da smo u određenoj meri samokritični, da imamo uvid u svoje greške i težnju da ih ispravljamo.

Od neprijatnosti do sramote: gde je granica?

Međutim, tanka je granica između neprijatnosti i žaljenja, s jedne strane, i osećanja stida i posramljenosti, s druge. Većina nas u sećanju nosi upozorenja i prekore odraslih: „Sram te bilo“, „Vidi kako su druga deca mirna“ i slične poruke kojima su nas roditelji ili drugi autoriteti pokušavali da usmere kada nismo poštovali određene standarde ponašanja. Ponekad je takvih poruka bilo previše, pa kod nekih ljudi osećaj neadekvatnosti ostaje duboko ukorenjen i veoma snažan.

Osećanje sramote ili stida vezuje se za doživljaj sebe u socijalnim situacijama kao neadekvatnih, smešnih ili nedovoljno dobrih u odnosu na određene norme i standarde – bilo sopstvene, bilo one koje postavlja zajednica kojoj pripadamo.

Spada u grupu nezdravih negativnih, složenih osećanja jer je preterano, ne vodi konstruktivnom ponašanju, često nas blokira i navodi da sebe doživljavamo kao potpuno lošu osobu, odnosno da obezvređujemo svoju celokupnu ličnost.

Kako nastaje unutrašnji kritičar

Klijenti često dolaze na psihoterapiju zbog anksioznosti povezane sa određenim situacijama i mogućim negativnim procenama drugih ljudi. Kada dublje istražimo njihov problem, neretko nailazimo na osećanje sramote koje se krije u pozadini i odnosi se na celokupan doživljaj sebe.

Način na koji su nas drugi procenjivali, grdili ili odbacivali može da postane naš unutrašnji glas koji nas tokom života upozorava i posramljuje svaki put kada odstupimo od svog ego-ideala, odnosno slike osobe kakvoj težimo.

Takav strog odnos prema sebi može dovesti do značajne iscrpljenosti u svakodnevnom životu i do tendencije da izbegavamo izazovne ili nove situacije kako se ne bismo suočili sa osećanjem lične neadekvatnosti i sramom, koji predstavljaju veoma neprijatna emocionalna iskustva.

Prevazilaženje stida kroz psihoterapiju i iskustvo

U toku psihoterapijskog procesa istražujemo kako je nastao taj strogi unutrašnji procenjivač, koja su uverenja sa njim povezana, a zatim postepeno preispitujemo poruke koje nam šalje i razvijamo racionalniji odnos prema sebi, svojim greškama i svom mestu među ljudima. Tada možemo da prihvatimo sebe i sa manama i sa propustima, bez proglašavanja cele svoje ličnosti neadekvatnom.

U stanju smo da podnesemo neprijatnost i da radimo na svom napretku, učenju i ispravljanju grešaka, ali uz prihvatanje sebe i ostajanje na svojoj strani. Drugim rečima, procenjujemo postupke, a ne svoju ukupnu vrednost kao osobe.

Pored promene uverenja, važno je da klijent postepeno ulazi u situacije koje izazivaju stid i da ih sagledava iz novog ugla. Izlaganje takvim situacijama obično se odvija korak po korak – od manje zahtevnih do onih koje izazivaju najveću nelagodnost. Na taj način osoba uči da može da izdrži neprijatnost, da ona nije nepodnošljiva i da vremenom slabi. Samopouzdanje raste, a spektar situacija koje osoba može da savlada postaje sve širi.

Klijent takođe uči da ostane u kontaktu sa emocijom i da razume njen prirodni tok. Emocije rastu, dostižu vrhunac, a zatim postepeno opadaju. Beg iz situacije kratkoročno donosi olakšanje, ali dugoročno održava uverenje da su neprijatnost i stid nepodnošljivi.

Humor kao saveznik u borbi sa stidom

U radu sa klijentima veoma je korisno uključiti i humor kao sredstvo za prevazilaženje osećanja stida. Ljudi koji su veoma strogi prema sebi često sve posmatraju i procenjuju preozbiljno. Mogućnost da svoje greške i mane sagledamo i iz vedrije perspektive, da ponekad možemo sebi da se nasmejemo, a da se pritom ne ismevamo, donosi veliko olakšanje i vodi ka opuštenijem i radosnijem odnosu prema životu.

Humor tada postaje zdrav mehanizam suočavanja koji nam pomaže da lakše podnesemo izazove i da se hrabrije upuštamo u nova iskustva. Istovremeno postajemo manje strogi prema drugima, lakše se povezujemo sa njima i spremniji smo da prihvatimo podršku kada nam je potrebna.

Kada se stid vezuje za celokupnu ličnost

Najteže je ljudima kada se stide sebe kao celine – kada veruju da je problem u tome kakvi su kao osobe, a ne u pojedinim postupcima ili osobinama. Često iza toga stoje iskustva odbacivanja, ismevanja ili ponižavanja od strane članova porodice, vršnjaka ili šireg okruženja.

Rad na ovom osećanju može da traje, ali je moguće da osoba vremenom nauči da bolje prihvata sebe, da prema sebi razvije više saosećanja i da se zauzima za sebe u odnosima sa drugima. Iako osećaj neadekvatnosti može povremeno da se javlja, on više ne zauzima centralno mesto u životu i lakše se podnosi kada se pojavi.

Kod mnoge dece i mladih koji su odrastali uz visoka očekivanja često se javlja sramota i samoprekor kada nisu najbolji. Neretko doživljavaju i značajan pad samopouzdanja kada se nađu u novim sredinama, poput fakulteta ili radnog okruženja, gde postoji mnogo veća konkurencija.

Tada je važno da očuvaju osećaj sopstvene vrednosti bez obzira na to što su neki drugi uspešniji ili talentovaniji u određenim oblastima. Važno je da zbog toga ne obezvrede svoje dosadašnje uspehe niti da se parališu pred novim izazovima.

Kada osoba nauči da prihvata sebe uprkos greškama i slabostima i bude u stanju da nastavi dalje, tada je na dobrom putu.

• Postaje sposobna da moguće odbacivanje ili negativnu procenu drugih prihvati na racionalan način.
• Dopušta mogućnost da se nekome iz različitih razloga ne dopada, bez povezivanja toga sa svojom ličnom vrednošću.