Jovana Pešić | Psihoterapeut | Beograd

Ljudi se razlikuju po stepenu brige o svom zdravlju. Neki ga zanemaruju i tek povremeno obrate pažnju na svoje navike ili potraže pomoć kada nešto nije u redu, dok drugi kontinuirano vode računa o sebi i redovno odlaze na preglede. Međutim, postoji i vrsta preokupiranosti zdravljem koja prelazi u anksioznost povodom neke opažene pretnje po sopstveno zdravlje.

Ova vrsta anksioznosti može biti deo različitih psihičkih problema, od hipohondrijaze do paničnih napada. Neki ljudi veruju da već imaju ozbiljnu bolest i konstantno traže dokaze za to, dok drugi navode da ih zapravo najviše muči strah da bi mogli imati ili dobiti neku bolest.

U psihoterapijskoj praksi sve je više klijenata koji prijavljuju neku formu preterane preokupiranosti telesnim simptomima. U samoj srži ove brige često stoji zahtev da moramo biti sigurni da je sa našim zdravljem sve u redu. Upravo ovaj zahtev, koji nije moguće u potpunosti ispuniti, uvodi klijente u začarani krug razuveravanja, pregleda i traženja objašnjenja za simptome.

Telo koje stalno šalje signale

Naš organizam je složen sistem u kome se u svakom trenutku odvijaju različiti procesi. Ukoliko sa namerom usmerimo svesnu pažnju na ono što se dešava u našem telu, čak i kada se osećamo dobro, verovatno ćemo primetiti neki simptom – žiganje, grč, treperenje, ubrzan rad srca ili neku drugu senzaciju. To samo po sebi nije znak da se nešto opasno dešava, već da je organizam živ i u pogonu.

Kada osoba ima zdravstvenu anksioznost, svoju pažnju često i nepotrebno usmerava na telesne simptome, posebno na one koji joj deluju najsumnjivije ili preteće. Zatim ih tumači kao znak opasnosti i time ulazi u stanje anksioznosti, koje je veoma telesno, pa se i sami simptomi mogu dodatno pojačati.

Uz zahtev da mora znati šta se dešava i dobiti potvrdu da je sve u redu, strah raste. Kao način prilagođavanja, osoba može početi često da proverava svoje zdravlje, samostalno ili uz pomoć lekara, dok kod nekih ljudi to može voditi i ka izbegavajućim ponašanjima.

Katastrofiziranje i začarani krug razuveravanja

Kada osoba uđe u tumačenje svojih simptoma, često joj se javljaju strašne misli ili slike, odnosno katastrofiziranje o njihovom mogućem značenju i budućim posledicama po zdravlje i život. Tako, na primer, određeni bol u glavi može postati znak nadolazećeg moždanog udara, a osoba već može da vidi sebe u stanju potpune zavisnosti od tuđe pomoći, na kraju svog života.

Dakle, samo tumačenje pretnje postaje preterano, a potreba za razuveravanjem veoma snažna, kako bi osoba mogla da se opusti i bude mirna. Tada se stvari komplikuju, jer takvo razuveravanje nikada ne može pružiti potpunu i trajnu sigurnost.

Čak i ako proverimo svoje zdravlje danas, već sutra, teoretski, može početi da se dešava nešto novo u našem organizmu. Da li to onda znači da svaki dan treba da provedemo u laboratorijama ili lekarskim čekaonicama?

Od zdrave zabrinutosti do tolerisanja neizvesnosti

Veoma je korisno imati odgovoran odnos prema svom zdravlju i iz zdrave zabrinutosti reagovati kada primetimo neke promene. Takav stav može nas pokrenuti na akciju i preuzimanje konstruktivnih koraka kako bismo problem razumeli i rešili.

Problem nastaje kada zdravu zabrinutost zamene preterana briga i anksioznost, odnosno kada osoba ima doživljaj da ne može da podnese bilo kakvu neizvesnost u vezi sa svojim zdravstvenim stanjem.

Sa klijentima se radi na povećanju frustracione tolerancije i sposobnosti da tolerišu neizvesnost, i to u širem životnom kontekstu. Važno je razvijati racionalan stav prema zdravlju – voditi računa o sebi bez preterivanja, uz istovremeno osvešćivanje sopstvenih kapaciteta da se, čak i ako se neka bolest dogodi, sa njom može boriti i da se može obezbediti odgovarajuća pomoć. Stalna briga dok smo relativno zdravi predstavlja trošenje resursa unapred i može umanjivati aktuelni kvalitet života.

U terapiji se klijenti usmeravaju i da primete koliko njihova tumačenja simptoma mogu biti preterana i koliko sama anksioznost može doprineti pojavljivanju ili pojačavanju različitih telesnih senzacija. Ideja da naše zdravlje nikada ne sme biti ugroženo iracionalna je jer nije u skladu sa realnošću, a može biti i veoma štetna.

Svi želimo da budemo zdravi, ali važno je razlikovati želju i preferenciju, kao i trud koji ulažemo u očuvanje zdravlja, od zahteva za potpunom sigurnošću i stalnim proverama koje mogu ugrožavati naše psihičko zdravlje.

Koreni straha u ličnoj istoriji

Mnogi klijenti su svesni preteranosti svoje brige o zdravlju, ali kao da ne mogu da joj se odupru. Uključivanje u psihoterapijski proces pruža im priliku da šire i dublje istraže svoju ličnost i razvojnu istoriju i da razumeju poreklo ovakvih strahova. Nekada su oni direktno vezani za telesne simptome, ali se suština same patnje nalazi na nekom drugom, bolnijem mestu.

Često se dešava da ljudi koji su odrastali u nestabilnim i nepredvidivim porodičnim okruženjima kasnije razviju neki oblik problema sa anksioznošću, upravo kroz snažnu potrebu da stvari budu pod potpunom kontrolom i bez neizvesnosti.

Kada tokom odrastanja nismo imali dovoljno kapaciteta da tolerišemo neizvesnost, a bilo je previše situacija u kojima smo bili izloženi nepredvidivosti, razumljivo je da kasnije možemo razviti snažnu potrebu za kontrolom i sigurnošću.

Prihvatanje neizvesnosti kao neizbežnog dela života

Kroz rad sa psihoterapeutom, vremenom se dešavaju lepe i korisne promene. Klijent nastavlja da o svom zdravlju brine na zdrav način, ali istovremeno uči da uživa dok je sve u redu, prihvatajući neizvesnost kao važan i sveprisutan deo života.

Brinuti o svom zdravlju znači čuvati sebe. Ali briga nije isto što i stalna potraga za sigurnošću. Zdrav odnos prema sebi podrazumeva i spremnost da prihvatimo da ne možemo imati potpunu kontrolu nad svojim telom, zdravljem i budućnošću – i da uprkos tome možemo živeti kvalitetan i ispunjen život.